У стан сам се вратио касно. Цео дан на ногама али није ми тешко. Али треба паковати ствари. Дан још није готов..
Ствари су спаковане у три торбе, да мало олакшам кофер јер нема точкове.
Ајој моје муке....
Са мојим пријатељем...не, боље је рећи братом.. Оволико труда, оволико бриге..брат ми је. Рођени брат.
Дакле, са братом Вовом хватамо један од последњих возова метроа око 00:00 ноћу и, после 40 минута, стижемо до метро станице Комсомольская (метро ради још један сат али све је мање возова који саобраћају па је временска разлика између два воза који наилазе већа него дању).
Поред метро станице Комсомољскаја постоје три велике железничке станице. Једна поред друге. Ярославский, Ленинградский и Казанский вокзал.
Мени треба Ленинградский вокзал.
Неке нове емоције навиру. Сад се овде осећам сигурно а шта ме тамо чека....?
Уместо на главни улаз, идемо на споредни. Лево од главног улаза, иде се око 50 метара између две зграде и одмах десно са врата се виде перони. Каже Вова да на главном улазу има доста контроле и дуже се чека, боље идемо пречицом. Каже, веруј ми, често сам путовао у Санкт Петербург и увек овде улазим. Људи често не знају за споредни улаз и губе време.
Пошто смо, по убрзаној процедури ушли, имамо времена за окрепљење.
Плацкартни воз.
Сви Срби на форумима га хвале. Јефтин, чист, сигуран. Само треба пазити на новчаник и документа.
Карте за руске возове се купују овде:
Али понеко од нас нема кредитну картицу па мора да се сналази. Као рецимо ја.
Цена карте у једном смеру, дакле, само за овај плацкартни воз, је коштала око 1300 рубаља (око 2000 динара). Цена се креће од 1000 руб па навише, зависи од времена куповине. Карте за плацкартни воз се пуштају у продају 45 дана раније. Често (тако сам чуо) да после само 5-10 дана све буду распродате. Добро, то зависи и од сезоне.
Плацкарт је веома популаран у Русији. Јефтин, чист. А ни Русија није баш толико богата земља. Ван великих градова људи раде за мале плате, за 300 евра рецимо.
Прилазимо возу који споља подсећа на старе руске возове. Испред сваког улаза у вагон стоји радник који проверава документа путника.
Тренутак истине... Да ли ме има на списку? Од тога све зависи. Плаћено је електронски али ја у то баш и немам поверења. Боље кад на лицу места купујеш карту.. Али шта да се ради... Електронско доба...
Дајем пасош да се провери број. Има ме на списку! Ухххх. Осмех.
Кажу да после сваког осмеха, један микроб угине. Е после овог је на десетине угинуло :)
Улазимо заједно, остављамо торбе и испраћам брата до излаза вагона. Хвала до неба!! Чућемо се! Каже: пиши ми! Хоћу!
Врећам се до мог кревета. Брат Саша ми је купио карту за горњи кревет. Сигурније је. Шта знам..
Изнад горњег кревета је полица за торбе. Пространа.
Сам сам................
Народ улази, уноси ствари. Простире постељину, леже да спава.
Улази кондуктер да провери још једном документе.
Кажем му: "У миња електрониј биљет". Каже ми да се постељина плаћа 130 рубаља.
Ок, дајем му. Требаће ми постељина, 9 сата се путује..
Тако сам од почетка хтео. Дуг пут, на стари руски начин, да мало поразговарам са обичним русима, да осетим њихову душу..
Међутим, од разговора ништа није било. После пола сата путовања светла су се угасила и сви већ спавају..
Чује се само пригушена бука коју воз прави и благе осцилације.
Лаку ноћ
"Воз.
Поспани воз за Харков,
Гомељ, Лењинград.
Знам. Како је ноћас далек
Београд
Воз.
У возу изгужвана
лица путника.
Ти си тамо негде иза
оних планина.
Дал си можда заспала,
ил си будна као ја?
Дал те муче немири,
ил те ништа не мучи?"
Певао је својевремено Момчило Бајагић..
Не могу да спавам. Очи се саме отварају. Покушавам да спавам али не иде..
Раздаљину од 650 километара треба прећи за 9 сати. Успут се стаје на 2-3 станице. Краткотрајно.
Поред мене спава човек средњих година.
Хрче :)
Нема лоше прике, само тестериши :)
Пази вамо, ово ти је чамовина, а сад иде церово дрво, чворновато.
Хррррррр......хррррр......
Неки метар поред, чује се још неко како хрче.
У овом вагону има и жена и деце.
Навикли људи на то.
Осећаш као да се време успорило. Никако да прође.
Полако свиће.. мада ниси сигуран, сад су беле ноћи.. Колико има сати?
Понеки пут прође неко до тоалета.
Једем. Али воде нисам понео. Рече ми Вова да у возу има и вруће воде, за чај или кафу. Али ја не знам где је то нити знам како да питам.
Суздржавам се. Као војник на фронту.
Људи се полако буде.
Једна жена ме нуди да узмем неко пециво. Рекох, "ја уже кушал, спасиба". Јео сам већ. Можда се увредила мало, сад кад боље размислим. Јер сам чуо да је то уобичајена ствар у руским возовима, да људи деле храну међусобно.
После 9 сати досаде, без разговора, без ичег, стижем.
Уморан ко пас. Од неспавања, од досаде, од пригушене константне буке.
Поздрав Санкт Петербурге. Или Петербурже. Ма свеједно :)
Московски вокзал.
Хммм. Има логике. У Москви сам био на Ленинградском вокзалу, овде у Санкт Петербургу сам на Московском вокзалу.
Излазим а на станици би требало да ме чека Михаил, мој, до тада, само виртуелни друг.
Кишовито, тмурно време. А ти једва видиш пред собом..
Идемо метроом до стана.
Близу Московског вокзала је метро станица Мајаковскаја.
Идемо до м. Парнас.
У метроу започиње разговор један старији Рус. Обраћа се нама. Мој друг Миша му објашњава да сам ја из Србије.
-"Сам Серб?" пита ме овај чича
-Да, рекох
Осмехује ми се. Одмах сам осетио ту лепу добродошлицу.
Одмах креће да ми се извињава за бомбардовање, каже, нисмо могли да вам помогнемо, извините, код нас је био расуло. Јако смо туговали због вас.
Онако, како да објасним...растопише се две словенске душе. Већ смо се спријатељили а тек 5 минута разговарамо. Словен Словена одмах разуме..
На правом сам месту дошао говорим себи.
Оде човек својим путем.
Од м. Парнаса до стана још 15 минута хода. Носим онај кофер, руке не осећам од бола. Још мало..
Стижемо коначно.
Здравствуй Питер!
Нема коментара:
Постави коментар