Опет у Москви :)

Снова привет Москва!

Ево, русофил решио поново да посети трећи Рим и види оно што није успео прошлог пута. Јер тако много ствари има да се види! Поред тога, идемо и возом до Санкт Петербурга, северне престонице царске Русије :)

Сада играмо на искуство.

Дакле, прва ствар је куповина авио карте. Људи саветују да се она купи месец и по до два раније. Ето, ја сам успео да "наватам" јефтину карту два и по месеца раније. Ер Србија често организује акције, можда сте чули. Промо акције за различите градове, срећни петак, супер субота, специјална недеља итд..

Захваљујући другарици која је искусан путник, једног четвртка касно увече, кад сам се спремао да легнем,  добијем од ње мејл са промоцијом.

Акција срећни петак - Москва и још 2 града. Само сутра! Веома повољно. Јао :)

Мислио сам да ако не успем са Ер Србијом, да купим карту код Црногораца. Монтенегро Ерлајнс лети лети са ценом од око 240 евра за повратну карту. Преседа се у Тивту, чека 2,5 сата.

Али успео сам. Испало је јефтиније. Плата сиротиње је мала, мора се штедети на сваком кораку.

План је да летим до Москве авионом, да будем тамо 2-3 дана и да возом отпутујем до Санкт Петербурга. Да будем тамо десетак дана и да се вратим возом до Москве, где ћу бити још који дан. Оставио сам мало луфта у времену, јер ко зна шта може да се догоди. А авион не може да чека.

Јуна месеца ћу путовати. Зашто? Зато што су тада у Санкт Петербургу "беле ноћи".

Како се ближио дан путовања, тако је и узбуђење расло. Поново ћу шетати Црвеним Тргом, једва чекам!

Али треба скупити све информације. Обезбедити преноћиште на време, одредити шта треба посетити, шта тамо купити од сувенира, шта понети за поклон другарима којих сад има више.

Срећом па је ту интернет, све информације су ту.

Да не би "закасао" још у Београду, на првом кораку, нашао сам ред вожње аеродромског аутобуса А1. За сваки случај да се нађе.

Дан-два пре пута следи паковање. Предати пртљаг не сме да прекорачи тежину од 23 кг. Ручни пртљаг 8 кг, плус збир димензија до 115 цм. Али тај ручни је победио. Не смеш ништа од течности да носиш осим течности купљене у duty free shop-у. Храна ништа. Лична хигијена ништа. Све то иде у предати кофер.

Крећем из свог места. Неке жене ме питају где идем. Одговарам, још ништа не знам, хајде прво да стигнем жив и здрав до Београда.

Ако размишљаш унапред о свему, оптеретићеш се психички, ништа нећеш постићи, растројићеш мисли, изгубићеш орјентацију у простору и времену. Зато полако. Корак по корак. Размишљаш само о првом следећем кораку. О том потом.

На радију у аутобусу слушам наше песме, разговор наших људи, па се размишљам, ако све буде у реду, нећу их ћути две недеље.

Имаш неки осећај као да напушташ сигурну зону и улазиш у нешто непознато и несигурно.

У Београду, као и прошлог пута, чека ме друг. Носим и пошиљку за једну другарицу Московљанку, шаље јој њена другарица из Београда.

Ако сам и 200 метара прошао пешака вукући кофер по ужареном Београдском асфалту, ето невоље. Пукоше држачи точкова на коферу и точкови остадоше на улици. Јао бреее! Пуче ми филм. Да ли је могуће, још ни први корак нисам направио а одмах проблеми. А нов кофер! И добро је плаћен! Шта да радим?!

Питам друга да ли има неку велику торбу да ми позајми или да позајми од неког његовог друга. Каже нема. Покушавам да се сетим начина да жицом вежемо точкове и да некако поправимо ствар али немаш кога да питаш да ти помогне. Комшије у насељу се не познају. Отуђен народ. Ништа, поправићу кофер у Москви, тешим се.

Као и прошлог пута идемо ноћним градским превозом до Славије, хватам А1 и правац аеродром. Али кофер треба носити неко време. А он, па олово му није равно! Осећам се ко Тика Шпиц с његови "лагери" у коферима. У пола 3 ујутру тренирам као у теретани.

На Славији брзо проналазим аутобус на станици и растајем се с другом. Поред нас, на топлом тротоару седе неки странци и понеки Србин. Попили мало па су "у фазону". Чује се понека флаша како одзвања о асфалт. Блеја.

На аеродрому на чекирању питам да ли могу да точкове кофера носим у ручном пртљагу. Кажу може.

Димензије торбе ручног пртљага прелазе 115 цм у збиру, осим кад се торба сабије. Мислио сам да ћу имати проблема с тим. Међутим, нико те не пита. Њима је важна само тежина. Само ме је лик на гејту питао да ли сам чекирао пртљаг. Рекох јесам, ова торба ми је ручни пртљаг. Он слегну раменима и пусти ме.

Авион којим се путује носи име Дејана Станковића.



Кад сам куповао карту већ сам изабрао своје место. Поред прозора наравно.

Београд се буди. Пола 7 ујутру.

Крећемо. Одмах се сећам нелагодности приликом узлетања од прошлог пута.

Јаоо, тонееем :-)

До свиданија Србијо.

Док се полако пењеш на 11 километара висине осећаш бол у ушима. Бубна опна трпи притисак. И цела глава боли.

Кад се већ попнеш горе, уши се навикну. Али приликом слетања поново иста прича. Прошлог пута, пола дана нисам могао да се вратим у нормалу после лета.

Јавља се капетан. Говори сервисне информације. Температура ваздуха на висини од 11600 метара је -55 степена, крстаримо брзином од 890 километара на час. Проћи ћемо кроз ваздушни простор Румуније, Украине и Белорусије. У Москви нас очекује топло и ведро време.

Послужење је наравно ту. Сами Руси кажу да је боља услуга у нашим него у руским авионима. Кажу у Ер Србији је боља понуда хране и пића. У Аерофлоту добијеш мало.

Осећаш се као господин.

Да, само што ја размишљам да ли је моје сено суво и колико је кукуруз порастао :))

Примедба за прљава стакла. Јат техника, оперите стакла.



Док пијуцкаш сокић, гледаш у небеско пространство а мисли ти лутају.

Размишљаш, колико је човек мали. А са друге стране тако велики. У поређењу са небеским сводом, човек је честица прашине која се креће у малом радијусу. Често дуго времена ни не мења своје место. Мислиш да нема никакву силу. Међутим. Човек је освојио копно. Освојио море и небо. Сада осваја космос. Технолошки је напредовао. Чему води толика експанзија технике? Да ли је и духовно напредовао? Дискутабилна питања.

Авион плови преко насељених места, језера, равница и планина.
Ту, испод тебе, је један други свет. Свет пун неизрецивих лепота. Али и зла.

Неко се управо буди. Неко иде да спава. Неко се враћа из кафане. Неко већ ради на послу. Неко је на њиви од раног јутра.

Свако има неку своју историју живота, препричавану или прећутану.
Свако има неку своју филозофију живљења, неки пут којим тежи.
Свако има своје жеље, неке већ испуњене, неке још увек само сневане.

Људи маштају.

И свако има своје бриге, неко веће, неко мање. Брига за своју или будућност ближњег свог, брига за здравље, успех и новац, оно модерно мерило успеха појединца.

Неко се разводи, неко жени. Неко проклиње, неко благосиља. Људи са малим и великим гресима.
Неко се рађа и први пут гледа ову небеску светлост. Да ли се родио нови научник, генерал, уметник, владика?
Неко баш сад се растаје са овим светом и иде у неки други, за њега непознат свет.

Неко пева а неко плаче.

Ево га онај сиромах, иде да заради за хлеб. Ево и оног богатог, кренуо у салон да купи нов ауто са мислима пуним бриге о будућности своје фирме.

Слетели смо. Здраво баћушке!

Пасошка контрола и подизање пртљага.

По договору, на аеродрому ме чекају брат Вова и брат Саша И.
Хвала браћо! Није требало.

Вожња МКАД-ом до стана. Гужве огромне. Москвичи навикли.

Данас није радни дан. У недељу је празник, дан Русије. Ни понедељак се не ради.

Остављамо ствари у стану, мало једемо и одмах крећем. Нема стајања, штоперица је стартовала. Прво треба заменити новац и купити сим картицу.

Почело је...