Недеља. Последњи дан.
Као шлаг на торти, остало ми је да посетим музеј тенкова у Кубинки. О томе сам маштао дуго времена! Срећи никад краја! :)
Договарао сам се са Цецом. Водиће ме она тамо.
Метро станица Белорусская.
Белорусский вокзал. Одатле полазе возови за Белорусију и Минск.
Купујемо карте. Око 120 рубаља за један смер по особи. Полазак око 8:30. Ово ми је други пут да се возим у класичном руском возу. Али усхићење и даље постоји. Радост, као кад се радује мало дете кад добије чоколаду :)
Сунце се полако буди. Биће леп дан. Са леве стране видимо огромне небодере. Москва Сити. Град у граду. Кризе очигледно нема.. Иако је рубља доста пала због финансијског удара на централну банку Русије у децембру 2014. године.
Свуда шуме и дрвеће. По мом мишљењу, можда је у питању планска садња ради заштите композиција возова од јаких ветрова, нарочито зими.
Свуда је равница, нигде брда. Помало досадно јел да?
Гужве у возу нема.
Али шта се сад догађа? На скоро свакој станици улази по један трговачки путник и гласно нуди своју робу. Продаја робе у возу. Неко продаје чарапе, неко другу одећу, неко ситну кућну технику.. разнолико. Неко свира у вагону а затим прође и покупи ситниша ко колико му да. Ја као да сам негде у некој сиромашној земљи а не у престоници највеће земље на свету.
Каже Цеца, то је тако код нас, навикни се. Интересантно ми је али и много чудно.
Изгледа да и поред великог броја милионера, у граду постоји и много сиротиње.
После сат и по времена вожње стижемо до станице Кубинка. Сад треба да одемо до аутобуске станице која је близу и да се укрцамо на мини-бус који води до музеја.
На аутобуској станици почиње ситна киша. Облачно. Ех бре! А јавили су за лепо време.
Цеца се распитује и улазимо у један мини-бус.
Али шта тамо видим? Баш оно, о чему сам читао на форумима.
Маршрутка је мини бус који вози у одређеном правцу. Потребно је да када се приближи месту где желите да изађете, да гласно то и кажете: Остановитесь здесь! Станите овде!
Ако тако не реагујете, може вам се десити да вас маршрутка одвезе далеко. Таква су правила. Нема правих станица.
Изнад возача пише: Тише скажешь - дальше выйдешь!!! Односно: Тише кажеш, даље изађеш!!!
Овај мини-бус излази из насеља Кубинка и укључује се на аутопут за Минск - Минское Шоссе, само у супротном смеру, смеру ка Москви. После кратке вожње и пређених 2-3 км, мој водич гласно говори возачу да излазимо. Стаје мини-бус баш код одвајања за музеј.
А баш поред аутопута паркиран један тенк. Стигли смо где треба :)
На овом тенку је Црвена Армија умарширала у Берлин. Легендарни Т-34. До деведесетих година поседовала га је и ЈНА односно Војска Југославије.
Идемо даље. Тенк Т-55. Њега још увек користимо, на Косову 1999. био је ударна песница против терориста ОВК-а. Можда сте чули и за ону, скоро немогућу мисију: наша два тенка Т55 су преко веома лошег, непроходног правца, са минималним шансама да се врате, стигли до границе са Албанијом и дејствовали по упориштима ОВК и регуларне Албанске армије док их је цело време надлетала НАТО авијација. А вратили су се неоштећени. Али "бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака" што је рекао Његош.
Затим Т-72. Развијен почетком 70-тих. Много држава га користи, као и ми. И Русија такође. Само га је модернизовала.
У једном од хангара, моје одушевљење. Наш! М-84!
Прелазим у хангар са тенковима Трећег Рајха. Легендарни панцери. У рату је учествовао Панцер 3, Панцер 4, затим Пантер, Тигар 1, Тигар 2 и други.
Карл Герат! Каква грдосија! Минобацач на гусеницама
Е овде застаје дах! Сва пажња људи, којих није било пуно, била је усмерена на ово, благим речима речено, ЧУДОВИШТЕ! ЧУДОВИШТЕ од 188 тона гвожђурије. Супер тешки тенк МИШ!
Само два примерка су направљена до краја рата. Хитлеру је требао непробојни тенк, журило му се. Иако овако моћан, са моћним оклопом, имао је пуно недостатака. Сама тежина је била проблем. Требало је наћи одговарајући мотор да вуче ово гвожђе. Такође, лако се заглављао и упадао у меко тло. За више информација посетити википедијин чланак о Мишу.
Значи срце је куцало 100 на сат (наравно метафорички :-) )
Најстрашнији за Совјете био је Тигар 1. У стању је био да уништи двадесет Совјетских тенкова и да неоштећен се врати. Каква машина за уништење!
Овај тенк је из хангара Савезничких тенкова и оклопа:
Значи, ко је љубитељ војне опреме, и има икакву могућност, нека дође и види овај музеј! Неће се покајати!
Изван хангара са тенковима и другим оклопним транспортерима постоје неколико сувенирница са лепим сувенирима. Могу се наћи мајице са ознакама музеја, мајице са Путиновим ликом, капе Црвене Армије (имам једну :) ) и много тога другог. А постоји и кафић за одмор.
Већ је доста времена прошло и кренули смо натраг.
Пешака до железничке станице, око 3 км далеко. Сналазили смо се са пролазима, једном деоницом смо и паралелно са аутопутем ишли.
Кад смо стигли у град, отишли смо прво у ресторан кинеске хране. Јели ролике. Сир умотан рибљим филетом. Лепо је али ја нисам навикао на ту врсту хране. За мене суво месо побеђује све (читај: који си ти љаксе!).
Већ је вече. Горки Парк. Овако изгледа улаз
Опет вежбам да плешем. Са новим корацима. Провод на новоу. А људи пуно.
Изгледа да је ово вече последње вече за плес на отвореном. За од сутра па надаље метеоролози су најавили промену времена, захлађење и кишу.
Већ је 22 увече, можда и више. Морам да идем. Имам авион рано ујутру.
Туга.
Растајем се са Цецом. Хвала ти сестрице на свему! Можда ћу доћи следеће године.
Одлазим у стан.
Брат Вова ме чека. Спремио вечеру. Хвала ти брате и теби на свему! :)
Долази брат Љоша, да се поздравимо.
Брате, како ћу у ово доба до аеродрома Шереметјево? Каже, долази један мој друг по тебе.
Хвала ти!
наставиће се..
Као шлаг на торти, остало ми је да посетим музеј тенкова у Кубинки. О томе сам маштао дуго времена! Срећи никад краја! :)
Договарао сам се са Цецом. Водиће ме она тамо.
Метро станица Белорусская.
Белорусский вокзал. Одатле полазе возови за Белорусију и Минск.
Купујемо карте. Око 120 рубаља за један смер по особи. Полазак око 8:30. Ово ми је други пут да се возим у класичном руском возу. Али усхићење и даље постоји. Радост, као кад се радује мало дете кад добије чоколаду :)
Сунце се полако буди. Биће леп дан. Са леве стране видимо огромне небодере. Москва Сити. Град у граду. Кризе очигледно нема.. Иако је рубља доста пала због финансијског удара на централну банку Русије у децембру 2014. године.
Свуда шуме и дрвеће. По мом мишљењу, можда је у питању планска садња ради заштите композиција возова од јаких ветрова, нарочито зими.
Свуда је равница, нигде брда. Помало досадно јел да?
Гужве у возу нема.
Али шта се сад догађа? На скоро свакој станици улази по један трговачки путник и гласно нуди своју робу. Продаја робе у возу. Неко продаје чарапе, неко другу одећу, неко ситну кућну технику.. разнолико. Неко свира у вагону а затим прође и покупи ситниша ко колико му да. Ја као да сам негде у некој сиромашној земљи а не у престоници највеће земље на свету.
Каже Цеца, то је тако код нас, навикни се. Интересантно ми је али и много чудно.
Изгледа да и поред великог броја милионера, у граду постоји и много сиротиње.
После сат и по времена вожње стижемо до станице Кубинка. Сад треба да одемо до аутобуске станице која је близу и да се укрцамо на мини-бус који води до музеја.
На аутобуској станици почиње ситна киша. Облачно. Ех бре! А јавили су за лепо време.
Цеца се распитује и улазимо у један мини-бус.
Али шта тамо видим? Баш оно, о чему сам читао на форумима.
Маршрутка је мини бус који вози у одређеном правцу. Потребно је да када се приближи месту где желите да изађете, да гласно то и кажете: Остановитесь здесь! Станите овде!
Ако тако не реагујете, може вам се десити да вас маршрутка одвезе далеко. Таква су правила. Нема правих станица.
Изнад возача пише: Тише скажешь - дальше выйдешь!!! Односно: Тише кажеш, даље изађеш!!!
Овај мини-бус излази из насеља Кубинка и укључује се на аутопут за Минск - Минское Шоссе, само у супротном смеру, смеру ка Москви. После кратке вожње и пређених 2-3 км, мој водич гласно говори возачу да излазимо. Стаје мини-бус баш код одвајања за музеј.
А баш поред аутопута паркиран један тенк. Стигли смо где треба :)
Од аутопута иде се пешице још мало. Стижемо.
Центральный музей бронетанкового вооружения и техники.
Центральный музей бронетанкового вооружения и техники.
Улазница није скупа, не сећам се тачно колико, али ако си странац - биће. Зато боље да ти неко купи карту. На улазу ћутиш и само слушаш шта ти кажу. Вадиш све метално из џепова и пролазиш метал детектор.
Урааа!
Време се пролепшало, облака нигде.
Значи толико сам фотографисао да сам
препунио телефон, овде ћу показати само делић технике која је тамо, само
оно најинтересантније.
Постоји неколико хангара са тенковима. У једном су само немачки, у једном само руски, у једном савезнички итд..
На овом тенку је Црвена Армија умарширала у Берлин. Легендарни Т-34. До деведесетих година поседовала га је и ЈНА односно Војска Југославије.
Идемо даље. Тенк Т-55. Њега још увек користимо, на Косову 1999. био је ударна песница против терориста ОВК-а. Можда сте чули и за ону, скоро немогућу мисију: наша два тенка Т55 су преко веома лошег, непроходног правца, са минималним шансама да се врате, стигли до границе са Албанијом и дејствовали по упориштима ОВК и регуларне Албанске армије док их је цело време надлетала НАТО авијација. А вратили су се неоштећени. Али "бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака" што је рекао Његош.
Затим Т-72. Развијен почетком 70-тих. Много држава га користи, као и ми. И Русија такође. Само га је модернизовала.
У једном од хангара, моје одушевљење. Наш! М-84!
Прелазим у хангар са тенковима Трећег Рајха. Легендарни панцери. У рату је учествовао Панцер 3, Панцер 4, затим Пантер, Тигар 1, Тигар 2 и други.
Карл Герат! Каква грдосија! Минобацач на гусеницама
Е овде застаје дах! Сва пажња људи, којих није било пуно, била је усмерена на ово, благим речима речено, ЧУДОВИШТЕ! ЧУДОВИШТЕ од 188 тона гвожђурије. Супер тешки тенк МИШ!
Само два примерка су направљена до краја рата. Хитлеру је требао непробојни тенк, журило му се. Иако овако моћан, са моћним оклопом, имао је пуно недостатака. Сама тежина је била проблем. Требало је наћи одговарајући мотор да вуче ово гвожђе. Такође, лако се заглављао и упадао у меко тло. За више информација посетити википедијин чланак о Мишу.
Значи срце је куцало 100 на сат (наравно метафорички :-) )
Најстрашнији за Совјете био је Тигар 1. У стању је био да уништи двадесет Совјетских тенкова и да неоштећен се врати. Каква машина за уништење!
Овај тенк је из хангара Савезничких тенкова и оклопа:
Значи, ко је љубитељ војне опреме, и има икакву могућност, нека дође и види овај музеј! Неће се покајати!
Изван хангара са тенковима и другим оклопним транспортерима постоје неколико сувенирница са лепим сувенирима. Могу се наћи мајице са ознакама музеја, мајице са Путиновим ликом, капе Црвене Армије (имам једну :) ) и много тога другог. А постоји и кафић за одмор.
Већ је доста времена прошло и кренули смо натраг.
Пешака до железничке станице, око 3 км далеко. Сналазили смо се са пролазима, једном деоницом смо и паралелно са аутопутем ишли.
Кад смо стигли у град, отишли смо прво у ресторан кинеске хране. Јели ролике. Сир умотан рибљим филетом. Лепо је али ја нисам навикао на ту врсту хране. За мене суво месо побеђује све (читај: који си ти љаксе!).
Већ је вече. Горки Парк. Овако изгледа улаз
Опет вежбам да плешем. Са новим корацима. Провод на новоу. А људи пуно.
Изгледа да је ово вече последње вече за плес на отвореном. За од сутра па надаље метеоролози су најавили промену времена, захлађење и кишу.
Већ је 22 увече, можда и више. Морам да идем. Имам авион рано ујутру.
Туга.
Растајем се са Цецом. Хвала ти сестрице на свему! Можда ћу доћи следеће године.
Одлазим у стан.
Брат Вова ме чека. Спремио вечеру. Хвала ти брате и теби на свему! :)
Долази брат Љоша, да се поздравимо.
Брате, како ћу у ово доба до аеродрома Шереметјево? Каже, долази један мој друг по тебе.
Хвала ти!
наставиће се..
Нема коментара:
Постави коментар