Уместо закључка

Прошла је поноћ.

Ствари сам сортирао и спаковао у торбе. Једна у багаш авиона, једна са собом у кабину.

Чекамо Вовиног друга. Стиже око пола 2.

Љоша је већ отишао кући.

Опраштам се од мог домаћина. Хвала ти брате до неба! Русские - молодцы! Немам никакве замерке. Мада би требало да Каћи захвалим више, она ми је нашла бесплатан смештај. И захвалан сам јој. Хвала ти :)



Седамо у ауто. Човек средњих година. Необријан. Ноћ. Није баш пријатно возити се са непознатим човеком. Али после две-три речи схватиш да је све у реду. Хоће човек да посети Србију. Рекох, дођи слободно, кад чује просечан Србин да си ти Рус, бићеш угошћен као да си му род рођени! Каже, надо ехать в Сербию.

МКАД-ом стижемо до Шереметјева. Гужве нема, ноћ је. Каже, пожури да се чекираш. Носи ми торбу.

Питам га где да променим преостале рубље у евре. Колико имаш? Толико и толико. Даје ми одговарајућу суму евра. О супер, хвала.

Пролазим све процедуре брзо. На последњој, полицајац ми тражи миграциону карту. У пасошу је нема. Паспорт пожалуйста! Дајем му.
Миграционная карта в паспорте должна быть! 

Леле мајке, леле!

Закасотина на сам крај од путовање!

Још увек сам смирен, опуштено отварам ручни пртљак и тражим миграциону карту. Њу сам, по сећању, добио на овом аеродрому, кад сам дошао. Од једне полицајке на пасошкој контроли.

Тражим тражим.. Пролазе моји земљаци. Сви имају исправу.

Тражим 20 минута. Имам пуно папира, улазница разних, мапа метроа, свега.

Еурека! Ево је. Сав радостан, брзо затварам торбу и носим полицајцу код кога је мој пасош.

Ух, кад и ово се заврши!

Касније сам схватио да у случају да нисам могао да нађем ову исправу, би или закаснио на лет, или би морао да платим 40 евра за нову. Можда и више.  

Чекамо да се отвори гејт. 

Ноћ. Чује се галама. Неко се свађа. У два ујутру!

Па Срби! Ко ће други него Срби!

Псују се.

Радници, сезонци. Враћају се кући.

Препиру се ко је више зарадио, ко је "тежи" итд

Наше сочне псовке на сред туђег аеродрома.

Ама на крај света да одеш, има нашег човека да препознаш :)

Решио мало да прилегнем. Нисам ни био свестан колико је прошло времена, уморан од неспавања,  а већ се створила гужва, људи разговарају. Стижу и запослени који отварају гејт. Рекох да одем до тоалета пре него се укрцам на авион. Мало забачен је био. Враћам се из тоалета, а код гејта нема НИКОГ! Једна жена запошљена гласно позива: Белград! Белград!
Рекох: Ја! То је био последњи позив.

Улазим у авион последњи. Јао мене :)

Већ почиње киша. Ето, степен искоришћења путовања је на високом проценту :)

А у авиону стандардна прича. Након пола сата узлета, креће послужење, и то брзо прође. А онда досада два сата. Ноћни лет је досадан сувише. Досада за медаљу. Кроз прозор не видиш ништа, не можеш комотно ни да спаваш..

После два и по сата смарања стижемо.

Онај осећај, кад си свој на своме. Као домаћин у својој кући. Ма сад не могу да се изгубим нити да ми се ишта лоше деси.. 

У Београду киша и много хладно. А до пре само неколико сати тамо је било топло, на кратким рукавима свуда.. Овде сам морао дебљи дукс да обучем. Као да сам дошао тамо а не овде.

Наши таксисти, све јунак до јунака, чекају муштерије. Такси, такси, до града, може? Маните ме бре таваришчи :)  

Знате даље: аутобус А1 до железничке или Славије а онда куд који мили моји..

Много пишем и већ сам досадан :)

Добро пожаловать в Москву!

До свидания друзья!